Srđan V. Tešin o Đuri
January 17, 2017
ZK Mokrin (14 articles)
0 comments
Share

Srđan V. Tešin o Đuri

Pisanje na granici života i smrti

Đura Đukanov je bio, kako je to onomad rekao Bogdan Mrvoš, pančevački književnik, izdavač i prevodilac, retka ptica naše književnosti. Nesvikla da zoblje sa tuđeg dlana. Đukanov, koji je dosledno ispisivao letopise o unesrećenim ljudima, dobro je podnosio udarce ispod pojasa koje mu je zadavao život-krvnik, ali je, na kraju, od posledica tih mučkih udaraca stradao. Za njega se, kao za retko kog ovdašnjeg pisca, s pravom može konstatovati da je živeo onako kako je pisao. Iz iskustva je znao da treba da se čuva onoga o čemu piše, jer će sve to na kraju oživeti i doći mu glave, ali nije želeo – ili nije umeo – da pravi kompromise u životu i u literaturi. I zbog toga se njegovo životno i književno preduzeće može svesti na jednu reč: beskompromisnost. Živeo je, kao i ja, u delu Mokrina koji se, više nego simbolično, zove Jaukovo. I nije to tek usputna životna činjenica koja nas povezuje. Đurin otac je bio šegrt kod mog dede, majstora-kobasičara na dobrom glasu. Obojica smo se ponosili svojim radničkim poreklom i čvrstom vezom s teškom zemljom i još težim ljudima koji hodaju po njoj. Banat postoji samo kao trezor pun morbidnosti, kako to onomad lepo reče naš slavni književni prethodnik Miloš Crnjanski. Mi volimo takav Banat, jer za drugi ne znamo. Neobičnom igrom sudbine, obojica smo služili vojni rok u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, u kasarni „27. jul“ u Bihaću, u Intendantskom bataljonu. O nesreći koju je doživeo kao vojnik ispredale su se legende. Uistinu, bila je to jedna od onih bizarnih priča iz armije koje generacijama idu od usta do usta. Ja sam je, više od decenije nakon što se tragično odigrala, u neverici slušao od svojih pretpostavljenih. Đuri su bile veoma zabavne te iskrivljene  verzije njegove životne priče, koje kao da su svedočile o nekim njegovim iščašenim junacima, a ne o njemu samom. Iako se Đurin prekratak život ne može svesti na niz urnebesnih vanknjiževnih anegdota, bio bih neiskren prema svom prijatelju ako se na ovom mestu ne bih podsetio njegovih legendarnih pijanstava ili njegovog neponovljivog šiz-plesanja uz nadrealni zvuk Hendriksove prašteće gitare koji se prolama mokrinskom diskotekom.

Ponekad je umeo da bude prek, da na seoskoj svečanoj večeri prezrivo pljune u tanjir za koji su mu oholo prigovorili da nije za njega postavljen ili da se u mojoj kući, i pored upozorenja mog oca-hemičara, napije tek ispečene rakije od dunje i da potom tri dana boluje od mamurluka, za koji je kasnije tvrdio da mu je ličio na sporu, ali sigurnu smrt. A u svet književnosti je ušao naivno i nevino, o čemu svedoči i anegdota o tome kako je na nekom književnom festivalu, na kom je osvojio nagradu za priču, odbio pivo koje mu je kupio Radovan Beli Marković i sramežljivo naručio porciju sladoleda. Sećam se da mi je pričao kako je jedne zime, nakon celodnevnog pijančenja, ostao da prespava kod njega u Mokrinu Vojislav Despotov, njegov najprisniji literarni drug. Večerali su nekakav pasulj iz konzerve. Ujutru je autor Deset deka duše krenuo kući; oblačio se i obuvao s mukom, jer je, umesto cipele, s poda uzeo praznu konzervu od pasulja i stao da je nazuva. Mučio se, mučio i na kraju rezignirano odustao: Ne vredi, otekle mi noge od piva! Kasnije tog dana, kad je Despotov nekako otišao kući, svratim do Đure. Mama Vuka me poslužila krempitom i sokom od višanja, pa kaže prekorno Đuri: S ovako finim piscima treba da se družiš, a ne s onim što obuvaju konzerve! Đura joj cinično reče: Čekaj, mama, pokvarićemo mi i njega. Ali nisu. Šteta, imali su preča posla. Đura mi je pričao istinite zgode o tome kako su Vojislav Despotov, Vujica Rešin Tucić, Branko Andrić Andrla i Đorđe Sudarski Red, kad bi se vraćali vozom s književnih večeri, kroz prozor bacali knjige lokalnih  literarnih zamlata koje bi im poklanjale kilograme svojih kvaziliterarnih baljezgarija. Đura je performans iz voza svojih novosadskih prijatelja nazvao đubrenje književnošću. Umeo je da bude surov prema piscimadiletantima, dosadnim poput podrepnih muva. Naročito je prezirao pisce na ideološkim zadacima svih vrsta i tipova.

Na svu sreću, ja nisam bio među takvima.

Provodio sam sate u memljivoj seoskoj biblioteci, slušajući Đurine vrcave priče o knjigama, njegovim i tuđim. On me je uveo u svet E.T. Hofmana, Luiđija Pirandela, Rejmonda Karvera, Isaka Baševisa Singera, Itala Kalvina, Lorensa Sterna, Fransoa Rablea, Džejmsa Džojsa, Hulija Kortasara, Jana Potockog, Horhea Luisa Borhesa, Kamila Hosea Sele
i drugih mojih, i njegovih, učitelja kreativnog čitanja. Đura je bio vanserijski čitalac. O njemu je kružio mit kao o čoveku koji je čitao izuzetno mnogo. O pročitanom je katkad i pisao, prevashodno o knjigama savremenika, ali i o klasicima poput I. B. Singera. Temeljno se pripremao za pisanje svojih proza. Stvarajući mokrinske mitove, koje je objavio u knjizi Dvojnik Vilijama Vilsona (1997) pod pseudonimom Ludvig E. Đozalo, proučavao je Roberta Grevsa vredno i podrobno. Đuri sam donosio svoje juvenilije, koje je on pažljivo čitao, trudeći se da mi ukaže, ali onako – izokola, na sve
što sam mogao bolje da napišem ili na nešto što je smatrao dobro napisanim. Voleo sam tog namćorastog, ciničnog i komplikovanog čoveka. Uživao sam u njegovim knjigama, u grotesknim pričama o marginalcima i gubitnicima. Prema meni se odnosio zaštitnički i pokroviteljski. Štaviše, on me je promovisao u pisca, zbog njega sam, na kraju krajeva, postao pisac i zbog njega pišem tako kako pišem. Iako je knjige objavljivao u Matici srpskoj i Književnoj opštini Vršac, neporeciva je istina da Đura Đukanov nije imao sreće s izdavačima i sa širom recepcijom svog književnog dela koje je stajalo izvan glavnih tokova srpske književnosti. O njegovim prozama su svojevremeno pisali, između ostalih, Milorad Milenković Šum, Milan Nenadić, Raša Popov, Božidar Vujić, Radoslav Bratić, Dragi Bugarčić i Bogdan Mrvoš. Poslednjih nekoliko godina, zahvaljujući pre svega književnoj nagradi za mlade pripovedače nazvanoj po njemu, o njegovim knjigama i njemu kao,
nažalost, marginalizovanom autoru pišu Radivoj Šajtinac, Mića Vujičić i Srđan Srdić. Ovom kratkom spisku Đurinih apologeta dodajem i svoje ime, a osim što sam ga rado objavljivao u časopisu Severni bunker ili nedeljniku Kikindske, u spomen na njega inicirao sam Nagradu „Đura Đukanov“, koju Narodna biblioteka „Jovan Popović“ dodeljuje od 2005. godine, njegovu priču sam uvrstio u tematsku antologiju Bunker i koristim svaku priliku da istaknem njegov nemerljiv uticaj na moje stvaralaštvo. Nije nevažan podatak da je 2014. godine na novosadskom Filozofskom fakultetu Aleksandra Stojković odbranila master rad na temu „Fonetski i morfološki dijalektizmi u romanu Đavolska snevačina Đure Đukanova“. Podsetiću i na to da je Đurina vanserijska priča s pravom uvrštena u antologiju najkraće srpske priče 20. veka Mala kutija Mihajla Pantića, koji ga ocenjuje kao realističkog pripovedača ovovremenih banatskih mitova i obreda paorskog života na zemlji i sa zemljom, usredsređenog na presni svakodnevni detalj i na dijalekatsku autentičnost jezika.

Nepravedno skrajnuti zrenjaninski pisac Milorad Milenković Šum, pišući recenziju za roman Slatkovodna neman ili Ozren Osvetnik i Ozren Fantom (1985), skicirao je temeljnu osobinu Đurinih proza: Jezik u njegovoj literaturi je težak i pogan. Situacije i događaji u romanu sadrže izvesnu dozu morbidnosti, ali je često i sam život takav, što njegovo stvaralaštvo čini još životnijim, vrednijim… Đurini (anti)junaci su izopštenici, lumpenproleteri, parije, raspopi, vagabundi, mesne lude, udrijankeli, suklenčine, opajdare, šušumige, kurkućice i karakondžule. Jedna od njegovih knjiga pripovedaka nosi naslov Luda pali sveće (1988). Tu su knjigu, da se ne zaboravi, recenzirali vojvođanski klasici Aleksandar Tišma i Vojislav Despotov. Na koricama knjige ruke širi obezglavljeni, dežmekasti seljak koji je, to je sasvim jasno,  pijan kao zemlja. Takvim je karakterima i sam Đukanov bio opčinjen. Pisao je o tim naoko mirnim paorima kojima je za pojasom zadenuta oštra banatska brisa koju će zabosti nekome u stomak čim im rakija udari u glavu. Đura je i pio s takvima u mokrinskom bircuzu simboličkog naziva Mrtvačnica. On nije zamišljao život proze drugačijim od stvarnog života. Opasan je čovek Đure Đukanova. Opasan po sebe samoga najpre, napisao je Raša Popov u pogovoru knjige pripovedaka Domaći sapun (1982). Naivni i mekani
ljudi ne postoje nigde, pa ni u Banatu, zaključuje Popov, ali se i pita: Hoćemo li mi, Banaćani, voleti ovu i takvu prozu o sebi? U priči Domaći sapun, precizira Popov, Đura Đukanov – banatski Mopasan, istražuje same granice života i smrti, poljanu večitog sumraka. Takvu priču smeju da napišu samo oni koji se ne plaše da pišu u grču. Sedeći za prastarom pisaćom mašinom marke
Olimpija, najčešće u kuhinji svoje majke Vuke, Đura je stvarao paorsku prozu, u kojoj je dominantan čovekljuštura iz kog je isceđen sav život. To je Banaćanin sa seoske periferije, sa pustara, njiva, iz jamura i bara, izmešan sa životinjama i silama tamnog vilajeta, piše Božidar Vujić, pesnik i prevodilac iz Pančeva, o noveli Voz svetog Petra (1990). Đurinu (paorsku) prozu odlikuju grotesknost
karaktera i apsurdnost radnje. Po pravilu, junaci ovih proza, kad se sklopi njihov udes, ostaju u ponečem strašno prikraćeni, trajno oštećeni, sneveseljeni, zapisao je Bogdan Mrvoš o Vozu svetog Petra. U posthumno objavljenom romanu Dvogled bez stakala (2000), Đura je već u naslovu naznačio kako na život gledaju njegovi junaci: kao kroz lažni dvogled bez optičkih sočiva, umišljajući da gledaju nešto što je veoma daleko, a što im zapravo stoji pred nosom. Zbog toga i u stvaran život uđu mamurni, kao da su dojeni prozuklim vinom umesto majčinim mlekom. Poslednje reči koje smo razmenili, sudbonosne reči koje je izgovorio moj prvi i najverniji čitalac, pre nego što je ušao u mrak kafane fatalističkog imena Mrtvačnica, a ja otrčao kući da se javim urednicima Jovici Aćinu i Novici Tadiću, koji su mi poslali primerke mog prvog romana, bile su: Sve je proza!

Tragična je istina da je Đura Đukanov, najpre zbog žestokih izrugivanja palanačkog duha, poganog književnog jezika i opscenih priča o malom, nesrećnom čoveku, bio prezren. Nikome nije ostajao dužan! Kao nekada Embrouz Birs, zbog svojih priča je u džepu nosio otkočen pištolj. Da se zaštiti od svojih čitalaca. Po njemu nijedna ulica u Mokrinu nije nazvana, a na njegovoj rodnoj kući ili namesnoj biblioteci u kojoj je radio nema spomen-table. I mali su izgledi da će se stvari po tom pitanju promeniti. Latini bi rekli: Nemo propheta in patria! Zar je moguće da je Mokrin toliko karikaturalno mesto?, pravio se nevešt Đura u Dvojniku Vilijama Vilsona. Tek nakon tragične pogibije zadobija kultni status među iskrenim poštovaocima koji su voleli njegove knjige ili su ih tek nedavno otkrili, ali novih izdanja njegovih knjiga dosad nije bilo. Sudbina njegovih neobjavljenih rukopisa o pet sela i jednom gradu je i dalje predmet nagađanja. Ne želim da verujem da ih je progutao htonski mrak. Ovo dvoknjižje, zlata vredno, baca novo svetlo na književno stvaralaštvo Đure Đukanova.

Srđan V. Tešin

ZK Mokrin

ZK Mokrin

Comments

No Comments Yet! You can be first to comment this post!

Write comment

Your data will be safe! Your e-mail address will not be published. Also other data will not be shared with third person. Required fields marked as *